U ranom 16. veku u Italiji, prvi put se spominje naziv balletti . U osnovi su balletti bili scenski prilagođene verzije društvenih plesova toga doba. Neki su proizašli iz dvorskih protokola, a drugi iz zabava seljaka. Uz ballette se javljaju i tekstovi s uputstvima koja su precizirala broj izvođača koji učestvuju u plesu, te jesu li oni svrstani u parove ili poređani u liniju.
Krajem šesnaestog i početkom sedamnaestog veka tekstovi postaju sve precizniji i daju nam jasno tumačenje pravilnog položaja plesačevih stopala na početku koraka, kao osnove iz koje se razvilo pet pozicija klasičnog baleta. Ilustracije pokazuju da su stopala okrenuta od tela – ne do te mere da bi bila potrebna neka naročita gipkost, no dovoljno da bi to delovalo otmeno. Tu je začetak baleta otvorenih pozicija nogu.
Premda su koreografi bili profesionalci, ballette su izvodili amateri – dvorani za zabavu svoga staleža. Zbog toga su koreografi, svesni ograničenih sposobnosti svojih učenika – izvođača, jednostavne korake slagali u zamršene obrasce tako da bi ipak bili zanimljivi.Koreografi su znali da publiku ne mogu zadiviti koracima, koje izvođači ni ne znaju vešto izvesti i koji se iz gledališta ionako dobro ne vide, nego tlorisom – složenim geometrijskim oblicima koji bi se sastavljali, rastvarali i ponovo sastavljali.
Baleti se nisu izvodili na uzdignutim pozornicama, već u središnjem prostoru velikih sala, dok je publika sedela u povišenim galerijama koje su se protezale na tri strane plesnog prostora.
Balet 